Nakon nekoliko sati putovanja od Hjustona, u predvečerje Pamela je bila blizu svog odredišta. Krivudav put kroz visoko četinarsko rastinje se spuštao u podnožje. Sa vrha se u daljini videlo plavetnilo mora. Sunce je lagano tonulo i približavalo se liniji horizonta. Meksički zaliv je na Pamelu uvek ostavljao svojevrstan utisak. Brzo je ugasila klima uređaj, otvorila prozor i duboko udahnula vazduh. Već je imala osećaj kao da udiše poznate mirise mora.
Galvcston nije bio pomodno lctovalištc sa hotelskim kompleksima i svim pratećim objektima koji uz to idu. Više je ličio na priobalni gradić za zaljubljenike čiste prirode i rekreacije. Između rastinja su se nazirale vile, moteli i bungalovi. Ona se vozila poznatim stazama do vile-pansiona svoje bake.
Tek na korak od ulaznih vrata, jer je kuća bila u mraku, suočila se sa stvarnošću. Setila se da je baka Rouz neće sačekati. Pokušala je da potisne te tužne misli i zapazila da je tog dana to prečesto radila. Potiskivala misli i osećanja.
Ako je bila iskrena prema sebi, to je radila čitavog života. Bila je koncentrisana na ostvarenje svojih profesionalnih planova, i činila sve da sve drugo bude nevažno. Opuštala i bila prirodna i svoja vrlo retko. Čak možda samo u društvu bake Rouz. Baš zato joj je njihov rastanak teško padao. Zato nije mogla da ga prihvati.